* Već iz naziva predstave naslućuje se da je reč o mladim ljudima koji se nikoga ne boje niti u bilo šta više veruju?
– U Fon Horvatovom romanu mladi nemaju autentične vrednosti. U mom autorskom radu ne postavlja se pitanje imaju li ih, već o kakvim je vrednostima reč. Preispitujemo postojanje fašizma u 21. veku. Stvar je kako ko na to gleda. Moglo bi se reći da se radi o nekoj vrsti fašizma digitalne generacije. Ovo je predstava o mladim masovnim ubicama koji su ekstremna manifestacija savremenih trendova: 18-godišnji Vladimir Rosljakov ubijao je studente na Krimu još tokom rada na našoj predstavi, a samo nekoliko nedelja nakon naše premijere, Australijanac Brenton Tarant ubijao je muslimane u ime Evrope na Novom Zelandu. A u ime bele Amerike i Evrope istu stvar je uradio sa Hispanomerikancima i Meksikancima Patrik Krusius u Teksasu. Sve ostalo, radije bih da publika sama utvrdi.
* Ako su to posledice političkih, ekonomskih i kulturoloških kretanja, koji su uzroci?
– Uzrok je, kako tumači drugi izvor (“Heroji” Franka Berardija) u istoj neoliberalnoj paradigmi, odnosno socijalnom darvinizmu: da pobeđuje jači. Ovakav stav, u nekoj vrsti prašume, mladi usvajaju na mnogo načina. Mislim da je to, pre svega, posledica poraza levih politika u 20. stoleću. Inače, baš kao i u romanu, u našem postdramskom komadu postoji i lik učitelja, te se postavlja pitanje kako učitelji pristaju na takav sistem, kakve su vrednosti i opcije danas – šta da se radi kad se više ništa ne može uraditi. Odon von Horvat je imao nadu. U predstavi “Mladež bez Boga” nade danas nema.
* Kakva je u takvim okolnostima odgovornost porodice?
– Konzervativci – a naša predstava govori o konzervativnoj Evropi – skloni su tumačenju da porodica više nije prava porodica i da je u tome problem. Ali, zaboravlja se da ona nije samo vrednosna već, pre svega, ekonomska ćelija društva. Da li može više? Izvorišta za ovu predstavu uglavnom nude pesimističke zaključke. Jer, teško je danas i razmišljati o stvarima kao što su društvo, zajednica, a kamoli solidarnost. Zaboravili smo šta zajednica uopšte znači. Margaret Tačer još je osamdesetih rekla da društvo ne postoji, već samo pojedinci i njihove porodice. Upravo to sugeriše neoliberalizam. Ipak, društvo je mnogo više od pukog zbira pojedinaca ili porodica.
* Koliko su se stvari promenile od vremena Margaret Tačer?
– U neoliberalizmu ne vidim razliku između današnjeg doba i onog pre četrdesetak godina. Slično je bilo i kod nas u Jugoslaviji, daleko smo mi bili od ideje komunizma. Setimo se samo osamdesetih godina prošlog veka, stabilizacije, “stiskanja” radnika i zakidanja na ceni rada. Sve je bilo isto kao na Zapadu, samo što su naši usput, i ne slučajno, ponovo “otkrili” i nacionalizam. Pamtimo ih kao zlatne godine, a zaboravljamo kolike su kredite uzimale, kako firme tako i republike, temeljeći sav porast životnog standarda na zaduživanju.
* Gde danas prepoznajete fašizam?
– Danas se u medijima mnogo toga imenuje fašizmom, što je veoma opasno. U Hrvatskoj smo poslednjih godina, po ko zna koji put od devedesetih, opet zaglibili u duboko blato istorijskog revizionizma, dok se u Evropi nova generacija fašista zasniva na belohrišćanskom identitetu. Nema tu više “svastike”, odnosno lokalni milenijumski neonacisti ne koriste više veliko slovo “U”, niti su njihovi neprijatelji nužno Jevreji ili Srbi. Dakle, nova, mlada nacistička politika nije stvorena na idejama istorijskog revizionizma, već pre svega na radikalizaciji i socijalnom darvinizmu i ideji očuvanja hegemonije bele hrišćanske Evrope.
* Svet je depresivan i destruktivan, kuda ide?
– Klatno je ne desnoj strani. U svetu u kojem je previše ljudi i sve manje resursa, jedina logika jeste kako zadržati hegemoniju kapitala, odnosno, na njemu utemeljenih imperija. A mi, mali narodi sa periferije, sigurno radije preferiramo da sebe zamišljamo kao deo bele Evrope, a ne kao neke “crnce ili muslimane”.
NEKA CRKNU, U MRAKU
– U HRVATSKOJ je aktuelno pitanje da li će se raditi do 67. godine. Zemlja nam izrazito stari, kao i Srbija, pa neko mora da radi za sve te penzionere. Proizilazi da je ovakva ekonomija neodrživa i neminovno uslovljava smanjenje prava ljudi u trećem dobu. To je logično. Jer, ljudi žive sve duže, mladi odlaze iz zemlje, a zaposlenih je sve manje. A logika darvinizma nalaže da se najslabiji, odnosno oni neproduktivni ako već ne odstrane, onda svakako zanemare. Nek crknu u mraku, sami – kaže Šeparović, koji je “trećem dobu” posvetio i predstavu “55+”.
