MONUMENTI “Crvenog Istoka” padali su kao domine u nizu… betonski komadi Zida već su kružili kao suveniri, Centralna Evropa probala je prve, gorko-slatke plodove “oslobađanja”. Čaušeskovi su disali poslednji vazduh, a naša, Jugoslovenska narodna armija, slavila jedan od poslednjih svojih Dana…
Tog, 22. decembra 1989. godine, grupa studenata različitih fakulteta u Zagrebu i par srednjoškolaca, upustila se u osnivanje nezavisne trupe za pozorišne, video, instalacione, performansne radove, “Montažstroj”. Okupio ih je student filozofije i književnosti, danas 32-godišnji umetnički vođa trupe, Borut Šeparović.
Mnogo toga se izmenilo u biografiji trupe. Danas, deset godina kasnije, “Montažstroj” koji je gostovao u Beogradu 1990. godine je hrvatsko-holandska družina, u kojoj igra i jedan Norvežanin – prva iz ex-YU republike koja je učestvovala na Bitefu. Predstavu “Fragile” su Šeparović i ostali prikazali dva puta, a publika je proglasila najboljom.
● Kako su dogurali dotle?
– Niko od nas nije pozorišno školovan. Od prvobitne trupe, sa nama je još kompozitor Hrvoje Crnić Boxer, a tu je i Damir Klemenić, koji tek ulazi u 26. godinu, ali ima status “veterana”, mog asistenta… Bilo je teško u početku dokazati ljudima da je to što radimo vredno, da nam daju podršku, establišment nas je ignorisao, novca nije bilo, ali – imali smo prednost u smislu slobode. Meni je, recimo, zanimljivo da sam i dan-danas član Udruženja dramskih umetnika Hrvatske, kao da sam profesionalno, pozorišno obrazovan. Pa i Srećko (Borse) je veteran… Mislim da smo, u odnosu na druge trupe osnovane u to doba, istrajali zahvaljujući činjenici da smo imali jasan petogodišnji plan!
● Šta ste to planirali u “prvoj petoletki”?
– Nismo, nažalost, uspeli da uspostavimo potpuni kontinuitet, zbog nedostatka razumevanja, novca, tekućih zbivanja početkom devedesetih. Ali, prilagođavali smo se okolnostima i, bez obzira na neku gorčinu spram toga – kultura je bila najmanje bitna, jer su stvari bile prerealne da bi umetnost uopšte mogla s njima da komunicira – ja to ne bih identifikovao sa, ne znam, domovinom na tom nivou. Bilo je inspirativno za umetnost. Kada se nađete u takvim, realnim problemima, imate šta da kažete, a druga je stvar – kako ćete to učiniti. Naš proces sazrevanja poklopio se s gubljenjem ideala, iluzija, ne samo u radu, nego i u životu. No, bez obzira na te okolnosti, mi smo ostvarili ono što smo još na samom početku zacrtali, pre svega u lokalnom kontekstu, a to je zagrebački: želeli smo da radimo ne po umetničkim, nego po produkcijskim kriterijumima bliže zapadnoevropskim standardima.
● I kako ste prošli?
– U Zagrebu je publika to jako dobro prihvatila, mada establišment nije još bio navikao. Dva festivala, Eurokaz i Tjedan suvremenog plesa bili su institucije koje su nas priznavale, donekle. Establišment nikako. Meni je žao zbog samog sebe, jer sam u Zagrebu rođen i odrastao i studirao, što nismo uspeli da privučemo neke ljude, da generiramo više različitih grupa u alternativi. Tokom godina, naš koncept se menjao. U prvih pet, bavili smo se teatralizacijom “nogometne”, pop kulture – ne bukvalno, naravno. Zanimali su nas trivijalni fenomeni, od nogometa do glamura i nasilja, što je donekle korespondiralo sa medijskim uticajem Zapada. Kad smo dovršili taj plan, okrenuli smo se pitanjima identiteta, individualnosti, vere, ali bez mogućih ideoloških konotacija.